Standardni novinarski šablon za dobijanje pristanka sagovornika zasnovan je na situacijama u kojima novinari intervjuišu javne ličnosti. To su uglavnom moćni ljudi koji razumeju pravila igre na koju su navikli. Primarni fokus je da se obezbedi pristup, a političar ili biznismen navede da kaže što je više moguće, po mogućstvu zvanično sa imenom i prezimenom i citatima.

Jasno je da je taj model neprikladan kada se radi sa osetljivim licima jer je ravnoteža moći između izvora i novinara obrnuta. Štaviše, prva pretpostavka u situacijama rada sa CRSV treba da bude da se zaštiti anonimnost izvora. To znači da se ostavljaju po strani sva očekivanja da preživeli ima dužnost da javno govori.

S jedne strane je to očigledno. Svaki novinar to zna, ili treba da zna. S druge strane, zaveštanje političkog modela je duboko ukorenjeno i još uvek može da drži novinare u zamci. Ako izveštavate o CRSV, možda treba da napravite pauzu i osigurate da počnete sa drugačijeg mesta koje može biti nazvano nedvosmisleni pristanak:

1. Prvo, ostavite po strani zamisao da je nedvosmisleni pristanak prvenstveno vezan za dobijanje pristupa i navođenje nekoga da pristane na intervju. Nije. Reč je o načinu da se izgradi sigurnija osnova za interakciju koja dolazi sa visokim rizikom. Ako se neko predomisli i jasno je da ne želi da govori, onda prihvatite to kao dobar rezultat. Kao da je reč o audiciji, to znači da nisu prave osobe za tu ulogu.
2. Drugo, dobijanje pristanka nije jednokratna akcija, kvazipravna formalnost koja se dešava samo na početku razgovora. To je kontinuirani proces, pregovori tokom kojih pravo da se izveštava o određenim detaljima – ili čak o čitavom razgovoru – može da se revidira ponekad i više puta.

Nikada ne vršite pritisak ili ne manipulišite nekim da govori o nečemu tako intimnom kao što je seksualno nasilje. To mora da bude slobodan i iskren izbor donet na osnovu informisanosti.

Ko može dati pristanak?

Jedina osoba koja može dati pristanak je vaš sagovornik. Ako je ta osoba maloletna ili neko ko na neki drugi način nije u mogućnosti da rasuđuje na osnovu potpunih informacija, možda vam je potreban dodatni pristanak roditelja ili staratelja.

Ali u svakoj situaciji, ako nemate nedvosmisleni pristanak svog sagovornika – onda jednostavno nemate pristanak. Reč rođaka, nečijeg advokata, medijatora ili posrednika iz NVO da je u redu da uradite intervju ne predstavlja pristanak. Pregovori moraju da se vode direktno sa izvorom.

Ako radite sa prevodiocima, morate da budete sigurni da je razgovor koji vode sa izvorom onakav kakav mislite da treba da bude. To, kao što opisuje novinarka Džina Mur, može da bude problematično. Može da zahteva i dodatne korake. Možda će biti potrebno da kažete svom prevodiocu:

“‘Žao mi je što se ponavljam, ali želim da budem siguran da je moj cilj jasan: Evo ko sam. Evo šta radim…’ A kada prevodilac kaže: ‘Već sam to pitao’, recite: ‘Cenim to, ali pravila mog posla zahtevaju da pitam lično i direktno. Dakle, ako vam nije problem, prenesite šta govorim tako da možemo još jednom da to potvrdimo…'”[a]

Dinamika moći može biti nejasna i preživeli mogu biti pod pritiskom da govore i kada to nije u njihovom najboljem interesu. Kao novinar imate dužnost da zaronite u sve potencijalne dimenzije osetljivosti pre nego što pretpostavite da je neko sposoban da načini dobar izbor u davanju pristanka.

Potencijalni sagovornik koji tek što je preživeo napad (posle minuta ili sata, a možda i dana) verovatno nije u položaju da pruži nedvosmislen pristanak. Možda postoji način izveštavanja šta se desilo korišćenjem informacija o pozadini događaja, ako se to radi tako da ste sigurni kako neće voditi ka identifikaciji nijednog pojedinačnog preživelog. Ali neka bude jasno da neko u takvoj situaciji nije u položaju da donosi odluke da li će se ili neće odreći prava na anonimnost. Za to je neophodna veća vremenska distanca od napada.