Intervjui za medije mogu da nanesu štetu preživelima ako su izrabljivački ili urađeni nedovoljno bezbedno. Ovaj deo se bavi osnovama primerenog intervjuisanja u slučajevima trauma, a sledeći [#5] će se sa više detalja pozabaviti specifičnim traumatskim reakcijama i izazovima u radu sa preživelima.

Novinari često razumljivo brinu da bi samo pričanje o mučnim i bolnim iskustvima kao što je seksualno nasilje ili mučenje neizbežno povredilo sagovornika. Oni se boje da ponovo iznose stvari za koje bi najbolje bilo da ostanu neizrečene, ili su spremni da izjednačavaju patnju koju neko oseća dok priča svoju priču sa izazivanjem novog bola.

Mnogi stručnjaci za traume koji rade sa preživelima u seksualnom nasilju ne misle da opasnost leži u pričanju samom po sebi. Opasnost je više povezana sa tim koliko se intervjuisani bezbedno osećaju tokom razgovora, koliko kontrole imaju nad onim o čemu se priča i takođe kako će njihova priča kasnije biti objavljena [vidi #7 i #8]. Do štete uglavnom dolazi kada ljudi osećaju da im se sudi ili da ih ne slušaju, ili osećaju da su iskorišćeni sa skrivenim ciljevima, kao da se po njima kopalo da se izvuče neka efektna rečenica. U intervjuima o traumama, poverenje je delikatna stvar koju je lako oštetiti.

Ima izuzetaka u uverenju da pričanje samo po sebi ne ostavlja posledice. Na primer, ako je neko doživeo nešto intenzivno traumatsko u prošlosti, pa to zapečatio i više nije istraživao, kao dete seksualno zlostavljanje, tada bi samo pričanje moglo da destabilizuje osobu i stoga nosi razne rizike. Generalno, budite pažljivi u tome da ne iznenađujete ljude neočekivanim pitanjima.

Kako učiniti da proces bude više saradnja, a manje izvlačenje informacija

Ljudi doživljavaju seksualnu traumu kao fundamentalni gubitak kontrole – nešto što im se dogodilo, a što su bili nemoćni da spreče. Jedan od načina da se tome suprotstavite je da se odreknete malo kontrole koju biste obično koristili kao novinar i da dozvolite sagovorniku da se umeša u odlučivanje. Čak i malo davanje izbora sagovorniku može da predstavlja veliku razliku.

Pre nego što zađete u detalje tokom razgovora, treba da:

• Stavite do znanja da će razgovor verovatno biti težak.
• Uključite sagovornike u potpunosti u odlučivanje gde žele da budu intervjuisani.
• Pitajte koje vreme dana im najviše odgovara – kada će imati najviše energije za razgovor i koliko dugo bi želeli da razgovor traje.
• Pitajte ih da li postoji neko koga bi voleli pored sebe u prostoriji, kao što je prijatelj ili rođak.
• Pitajte ih da li postoji nešto o čemu radije ne bi pričali.
• Ponovo ih uverite da ne moraju da odgovore ni na šta što im je neprijatno.

Dobro je pitati ljude pre nego što započnete razgovor kako ćete vi kao onaj ko intervjuiše prepoznati kada im je možda dosta priče i žele pauzu. Ljudi mogu da se izgube u priči. Pored toga, većina nas ima jaku nesvesnu želju da nastavi kako bismo se dopali nekome ko nam postavlja pitanja. Sagovornici možda nisu veoma dobri u signaliziranju da su umorni ili da je razgovor zašao na teritoriju na kojoj im je neprijatno. Razgovor o tome pre nego što počne intervju – i možda dogovaranje određenih signala – pomoći će da se predlaganje pauze ili prelazak na bezbedniju temu čini prirodnijim.

Dogovaranje oko reči koje će se koristiti

U odeljku #7 više ćemo govoriti o izboru jezika prilikom objavljivanja priče. Tokom samog intervjua, pazite da koristite izraze koji vašem sagovorniku nisu neprijatni. Lokalni idiomi ovde mogu da budu od pomoći, ali i da odmažu. Postoje neka jasna pravila. Na primer, nikad nije prikladno nazivati počinioca ljubavnikom.

Većina onih koji su doživeli seksualno nasilje sebe opisuju kao “preživele”, ali se neki mogu osećati da je “žrtva” prikladnija reč, a neki mogu da izbegavaju obe. Ako imate sumnje koju reč da upotrebite, proverite sa sagovornikom i pitajte koji izraz preferira. Generalno, uvek je bitno da poštujete kako se ljudi sami identifikuju.

Moć slušanja

Kada ljudi veruju da ih drugi čuju, osećaju se sigurnije i sposobni su da efikasnije saberu svoje misli. Znati dobro da slušate je verovatno osnovna i najbitnija veština potrebna novinaru da napravi intervju sa osobom koja je preživela traumu. U to je uključeno davanje prostora osobi sa kojom razgovarate i postavljanje jednostavnih, relativno otvorenih pitanja koja daju ljudima nešto izbora oko toga kako žele da odgovore, ali ipak ne toliko da sam taj izbor postane preteran.

Setite se da je, kao što smo rekli u odeljku #2, proveravanje pristanka kontinuiran proces, ne jednokratni događaj. Možda želite da pitanje započnete kratkim: “Da li je u redu da pitam… (o određenoj temi ili događaju)?” Tada dozvolite osobi da odgovori slobodno.

Keti Robdžant, koja radi sa preživelima CRSV u Demokratskoj Republici Kongo i na drugim mestima, ima ovaj konkretni savet za novinare:

Umesto da postavljate bezgranična pitanja o opštim događajima, utanačite sa sagovornikom nešto određeno o čemu se nadate da ćete razgovarati. Onda ih pitajte da vam kažu što više mogu o toj temi ili događaju. Pošto su vam dali sve informacije koje im nije bilo neprijatno da podele, vaš posao postaje da iz toga izvučete najbitnije. To je jedan od načina da izbegnete da primoravate sagovornika na priču o detaljima koje ne želi da podeli ili da razmišlja o njima.[a]

Uputstva za efikasno slušanje uključuju:

• Dozvoliti tišinu i dati ljudima prostora da saberu misli.
• Koristiti verbalne ili, ako snimate, neverbalne signale da pokažete da ste i dalje sa njima.
• Proveravati da budete sigurni jeste li razumeli ključne tačke.
• Znati kako da se nosite sa sopstvenom nelagodnošću i ne dozvoliti joj da preuzme fokus sa vašeg sagovornika.

Pokušajte da izbegnete da:

• Završavate rečenice umesto sagovornika ili ih prekidate odsečno usred toka misli (ukoliko nisu odlutali u sećanju – vidi deo #5).
• Odajete utisak da sudite – na primer, pravite užasnut izraz lica kada neko priča nešto što zaista može biti užasavajuće (pokazivanje brige ili da vam je žao je u redu).
• Ispitujete o eksplicitnim ili fizičkim detaljima.
• Govorite ljudima da znate kako se osećaju (malo je verovatno da će poverovati da je tako).

Takođe treba da budete obazrivi ako govorite ljudima da ste imali slična iskustva ili ulazite u autobiografske detalje. U nekim situacijama to može izgraditi poverenje i unaprediti razgovor, ali u drugim može ukloniti fokus sa sagovornika i učiniti da osećaju kao da minimizirate ili marginalizujete njihovo iskustvo. (O potrebi da se održe zdrave granice više govorimo u odeljku #6).