Često previđamo koliko daleko naš posao može zaći u živote preživelih i čak imati uticaja i na to kako se oporavljaju.

CRSV je povezan sa visokim stepenom koliko fizičkih, toliko i psiholoških povreda. Posledice seksualne traume u većini slučajeva uključuju jak osećaj isključenosti, pri kome se ljudi osećaju odvojeni od sebe – od osobe koja su bili pre nego što se sve to desilo – i od drugih. Mogućnost da osoba koja je preživela CSRV prekine veze sa širom zajednicom mogu je ostaviti izolovanom i sa manje mogućnosti za dobijanje podrške.

Oporavak, s druge strane, većim delom izgleda kao nešto sasvim suprotno tome. Do njega dolazi baš ponovnim povezivanjem, kada ljudi veruju da je opet moguće da drugima bude stalo do njih i da ih poštuju.

Nije naša uloga kao medijskih radnika da lečimo pojedince – i bilo bi suludo pretpostaviti da će naš rad osnažiti preživele na direktno ličan način – ali zaista treba da pazimo da nenamerno ne doprinesemo njihovoj isključenosti. Džina Mur, američka novinarka koja radi u Istočnoj Africi, ovako to objašnjava:

Moramo osigurati da u priči koju ćemo objaviti nema ničeg – ni u budućim danima, mesecima, godini – što bi ih iznenadilo, zbunilo, posramilo ili dovelo u opasnost… Ponovo prolazimo kroz detalje traumatične priče sa preživelima kako bismo bili sigurni da razumeju šta će svet znati o njima.[a]

Poruka koju šaljemo publici ovde takođe igra presudnu ulogu. Diskusije o seksualnim traumama svuda su opterećene mitovima, stigmom i stereotipima koji nikome nisu od pomoći. Mi ih možemo ili potvrditi ili razotkriti – novinari i filmski autori nisu neutralni posmatrači u tome.

Zbog toga je od vitalnog značaja imati širu sliku o političkom, ekonomskom i kulturnom kontekstu sukoba.

Opasnosti da se izgubimo u jednom uglu priče

CRSV dolazi u različitim oblicima, ali njegova karakteristika koja privlači najveću pažnju je apsolutna brutalnost. Kao novinar ili snimatelj koji se bavi tom temom, mogli biste imati jaku i potpuno razumljivu želju da šokirate publiku najgorim od onoga što ste čuli – u nadi da će ih to probuditi.

Ovde postoji opasnost da postignete baš suprotno. Preveliki fokus na hororu i detaljima seksualnog nasilja može naterati publiku da se isključi i odvoji u toj meri da čak umanji osećaj naklonosti prema ljudima koji su preživeli CRSV. Ako ne pružite dovoljno važnih informacija, publika neće razumeti prirodu tih zločina i šta je u pitanju.

Za Stefani Kariuki snimanje podkasta za Vajs u kome je istraživala seksualno nasilje u Egiptu i složenu vladinu ulogu u njegovoj trajnosti, ovakve odluke zahtevaju pažljivo balansiranje:

Bili smo dosta neodlučni koliko detaljno želimo da idemo. Zašto iznosimo detalje, da li su zaista neophodni? U jednom slučaju, medicinski veštaci su nameštali ženu u nekoliko položaja koji su odgovarali originalnom zlostavljanju i u više navrata joj pregledali vaginu dok je bila naga. Finalni audio snimak koji smo koristili bio je eksplicitan. Ali razlog zbog koga smo zalazili toliko u detalje bilo je to ispitivanje kroz koje je prolazila, a koje simbolizuje šta država decenijama radi ženama u takvoj situaciji.[b]

Zaista, efikasno pisanje o traumama zahteva uvažavanje kako da se izbalansira širok spektar pitanja koja su sukobljena jedna s drugima. Na primer:

• Koliko je reč o povredi, nemoći i gubitku kontrole koje CRSV unosi u ljudske živote? Koliko je reč o otporu i oporavku – šta je bilo potrebno, i još uvek je, da bi se preživelo?

Ma koliko da sumorno i mračno situacija deluje, preživeli imaju i pozitivne stvari koje im se dešavaju u životu. Prikazivati i vraćati samo horor i čistu bespomoćnost nije ni istinito ni od pomoći.

• Koliko je reč o nečijem individualnom, ličnom iskustvu, a koliko o širem kontekstu – naročito o političkoj i društvenoj situaciji?

Ako ne stavite dovoljno fokusa na širi kontekst, vaš rad rizikuje da postane ispovest bizarne i problematične vrste – one kojoj nedostaje pravi smisao i ne nudi publici puno razumevanja šta se dogodilo ili gde bi moglo da leži rešenje. CRSV se ne događa u vakuumu – “silovanje u ratu” kao tema nije razumljivo bez osvrta na snage koje učestvuju u konfliktu.

Ipak, ako posvetite premalo pažnje pojedincima i njihovim ličnim okolnostima, to bi takođe moglo da bude izraz nepoštovanja jer odaje utisak da je neko uključen samo da bi ilustrovao određenu statistiku.

Balansiranje suprotstavljenih tenzija

Svaki slučaj će zahtevati drugačiju seriju mera balansiranja. Imati jasan stav o ovome često je zakomplikovano načinom na koji nasilje može imati hipnotički efekat i odvući nas na mesto gde sve ostalo deluje irelevantno. Preteći, traumatični sadržaj ima tendenciju da promoviše binarno razmišljanje – veoma je lako zaglaviti se na detaljima ili u ograničenim uglovima.

Ovde je kratka kontrolna lista koju možete da razmatrate dok pišete ili uređujete tekst:

• Da li ovo zalazi u previše detaljno opisivanje fizičke ili intimne prirode?
• Da li postoje reference na nečije telo, izgled, oblačenje i tako dalje, koje nose rizik od seksualizuacije opisa (i čak nenamerno opravdavaju motivaciju za napad)?
• Da li moj narativ predviđa buduću propast osobe ili zajednice? Koliko god tmurno stvari da izgledaju, neistinito je i štetno implicirati da je oporavak nemoguć. (Ako imate poteškoća da vidite išta izvan tame, pitajte se ko je zaista ta osoba. Gde je našla snagu i podršku?)
• Alternativno, krećem li previše u suprotnom smeru i ubacujem ton lažnog optimizma u pokušaju da razvedrim očajničku situaciju? Pored očiglednog problema sa verodostojnošću, novinarstvo koje preuveličava osnaživanje može da udalji one koji ne prepoznaju svoju situaciju u takvom opisu.
• Ako u članku mogu da se čuju i napadači i žrtve, da li postoji nešto u mom odnosu prema narativu što u centar stavlja perspektivu zlostavljača ili naduvava njihovu moć? (Uraditi to kako treba je složeno. Odvojiti ta dva glasa u posebne tekstove moglo bi da bude lakše.)
• Da li je moj članak fokusiran na silovanju doveo da se zanemare druge traume koje ljudi doživljavaju u sukobu? Neki su možda videli kako im ubijaju rođake ili su izgubili domove i izvor prihoda. Možda su izbeglice koje se bore da izgrade nove živote. Sve je to značajno ljudima i preživeli možda neće razumeti našu preokupiranost samo jednom dimenzijom njihovih gubitaka.